АВВА - ОЧЕ

(Глава 1.)

Књига, прича Товитова, сина Товилова, Ананилова, Адуилова, Гаваилова, из племена Асилова, племена Нефалимова,
Који у дане Аирскога цара Енемесара узет беше у ропство у Фисву, која је јужно од Кидије Нафалимове, у Галилеји, више Асира. Ја, Товит, у све дане живота мога ходах по путевима истине и правде,
и многа добра дела милосрђа починих браћи својој и народу, који дође заједно самном у земљу Асирску, у Ниневију.
Када сам живео у земљи мојој, у земљи Израиљевој, док сам још био млад, цело племе Нефалима, оца мојега, напустило је наш дом Јерусалим, изабран од свих племена Израиљевих, да би сва племена тамо приносила жртве, где је освећени храм Свевишњега изграђен за све генерације заувек.
Сва племена која отпадоше приносише жртве Ваалу, телад, и тако и дом Нефалима, оца мојега.
Ја сам често одлазио у Јерусалим у дане празника, као што је и прописано свом Израиљу законом вечним, са првим плодовима, десетином произведеном на земљи, и са првим овцама,
и давао сам то свештеницима, синовима Аароновим, за олтар: десетину свих производа давао синовима Левијевим, који служише у Јерусалиму; другу десетину бих продао, и сваке године потрошио у Јерусалиму;
трећу десетину бих дао коме и следује, како би ми наредила Девора, мати оца мојега, јер сам ја остао сироче после оца мојега.
Када сам порастао, узео сам за жену Ану, од очевог рода, са којом добих сина Товија.
Када сам одведен у ропство у Ниневију, сва браћа моја и из племена мога једоше храну незнабожачку,
а ја суздржах душу своју и не једох,
јер спомињах Бога свога свом душом својом.
И дарова ми Свевишњи милости и благовиђења у Енемесара, и ја постадох његов намесник;
и ишао сам у Мидију, и дао на чување Гаваилу, брату Гавријеву, у Раги Мидијској, десет таланта сребра.
Када умрје Енемесар, уместо њега постаде цар син његов Сенахирим, и путеви постадоше несигурни, и ја више нисам ишао у Мидију.
У дане Енемесара сам урадио многа милосрђа браћи својој:
гладнима давао хлеба свога, голима одећу своју, и ако би видео неког из племена свога умрлог и баченог изван зидина Ниневије, сахранио бих га.
Тајно бих сахрањивао оне које би погубио краљ Сенахирим, а који бежаше из Јудеје. А он многе погуби у гневу своме. Када би послао војску своју, тела не би нашао.
Један човек из Ниневија оде цару и исприча му да их ја схарањујем, и ја се сакрих. Када сазнах да ме траже, да ме убију, ја побегох из града.
И одузеше сву имовину моју, и не остаде ми ништа, сем жене моје Ане и сина Товија.
Али, не прође ни педесет дана а његова два сина га убише и побегоше на гору Араратску. И уместо њега за цара дође син његов Сахердан, који постави Ахиахара, сина брата мојега Анаила, као намесника над целим царством и над свом администрацијом.
И заузе се за мене Ахиахар, и ја се вратих и Ниневију. Ахијахар беше носилац чаше, чувар знамења, и управитељ администрације, јер га Сахердан постави за другога до себе; он беше син брата мојега.

(Глава 2.)

Када се вратих дому својему, вратише ми жену моју Ану, и сина мога Товија, на празник педесетнице, свети празник седам седмица, припремише ми добро јело и ја седох да једем.
Видевши превише хране рекох сину својему: “Иди и доведи, кога нађеш да је бедан у браће наше, који помиње Господа, а ја ћу да те чекам.”
Али дође он назад и рече: “Оче мој, један из нашега племена удављен је и бачен на тржници.”
Тада је, пре него почех јести, скочих и склоних тело на скровито место до сумрака.
Вративши се, опрах се и поједох јело и хлеб свој са тугом.
И сетих се пророчанства Амоса, како је он рекао: “Празници ваши ће се претворити у жалост, и све радости ваше – у плач.”
И ја заплаках. Када зађе сунце, отишао сам, ископао гроб, и сахранио га.
Сусједи моји су ми се смејали и говорили: “Он се не боји више да ће пострадати за то што ради; већ је бежао, а ево га опет сахрањуе мртве.”
Те исте ноћи, вративши се после погреба и пошто сам био нечист, легох да спавам поред зида дворишта, и лице ми беше непокривено.
И нисам приметио, да су на зиду били врапци. Како ми очи нису биле покривене, врапчји измет паде на моје очи створивши бели покров на очима мојим. Отиђох код лекара, али ми они не могоше помоћи. Ахиахар се побрину за мене док не оде код Елимаида.
А потом жена моја Ана заради новац радећи
и шаљући производе богатим људима, који јој даваше плату и једном као приде дадоше козу.
Када је донесе мени, она поче да блеји; и ја упитах жену: “Откуда ти коза? Да ли је украдена? Врати је ономе ко је власник! Јер није дозвољено јести украдено.”
Она одговори: “То ми је дар поврх плате”. Али, ја јој не веровах и рекох јој опет да је врати власнику , коме припада, и разгњевих се на њу. А она ми одговори опет: “Где су милостиња твоја и праведна дела? Ти изгледа знаш све!”

(Глава 3.)

Тада у болу своме, ја заплаках моливши се и говорећи:
“Праведан си Ти, Господе, и сва дела Твоја и сви путеви Твоји – милост и истина, и судом истинитим и праведним судиш Ти вавек!
Спомени ме и смилуј ми се: и не казни ме за грехе моје и заблуде моје и отаца мојих, које смо сагрешили пред Тобом!
Јер не послушаше они заповсти Твоје, и Ти нас преда на разграбљење и затвор и смрт, и осрамоти нас пред свим народима, међу којима смо расејани.
И, ваистину, многи су и праведни судови Твоји – које радиш због грехова мојих и греха отаца мојих, због тога што не испуњаваше заповести Твоје и не поступаше по правди пред Тобом.
Тако, ради са мном, што је Теби благоугодно; позови и узми дух мој, да би се ја ослободио и вратио у земљу, јер је мени боље умрети, него живети, пошто чух лажљиве критике, и дубока је туга у мени! Заповеди да ме ослободе од моје жалости у обитељ вечну и не окрећи лица Твог од мене.”
Тог истог дана десило се да Сара, кћер Рагуилова, у Екбатани Мидијској трпеше укоре од служавки оца свога,
за то што је била обећана седморици мужева, али Асмодеј, зли дух, усмрћаваше их, пре него што су они били са њом, као са женом. Оне јој говораше: “Зар не знаш да ти задављујеш мужеве твоје? Већ седморицу си имала, а не назва се именом ни једног од њих.
Зашто нас тучеш због њих? Они су мртви: иди и ти за њима, да не видимо твога сина или кћери твоје никада!”
Послушавши то, она се веома ражалости, тако да је решила и да одузме себи живот, али помисли: “Ја сам једна у оца мојега; ако то урадим, обесчастићу га и одвести старост његову од туге у гроб.”
И поче она да се моли код прозора: “Благословен си Ти, Господе Боже мој, и благословено је име Твоје свето и славно вавек: да благосиљају Тебе сва створења Твоја вавек!
И сада се Теби, Господе, окрећу очи моје и лице моје,
молим ти се да ме узмеш са земље и не дозволи да слушам прекоре ове!
Ти знаш, Господе, да сам чиста од свакога греха са мужем
и да нисам обесчастила име моје, ни имена оца мојега на земљи ропства мојега; ја јединица у оца мојега, и нема у њега сина, који би га наследио, ни брата блискога, ни сина братовљевог, за кога би чувала себе да му будем жена; већ седморица мужева мојих погибоше. За чега ми је живети? А ако Теби није угодно да узмеш мој живот, заповеди да ми укажу поштовање и милост, да не слушам више прекоре!”
И услишена би молитва обога пред славом великога Бога, и послат би Рафаило да их обоје излечи:
да скине беле наслаге са Товитових очију и Сару, кћер Рагуилову, да ожени са Товијом, сином Товитовим, и свеже Асмодеја, злога духа; јер Товија беше предодређен да је има. И тог истог тренутка, Товит вративши се, уђе у дом свој, а Сара, кћер Рагуилова, сиђе из горње собе своје.

(Глава 4.)

У тај дан се сети Товит сребра, које је дао на чување Гаваилу у Раги Мидијској,
и рече сам себи: “Молио сам да умрем; зашто не позовем сина свога Товију, и кажем му за то, пре него умрем?”
И дозвавши га, рече: “Сине мој! Када ја умрем, сахрани ме и не заборави матер своју; Поштуј је у све дане живота твога, угађај јој и немој је растуживати.
Запамти, сине мој, да је она много пропатила за тебе још док се ти ниси ни родио. Када она умре, сахрани је поред мене у истом гробу.
У све дане спомени, сине мој, Господа Бога нашег и не пожели да грешиш и чиниш преступе заповести Његових. У све дане живота твога буди праведан и не ходи путевима безакоња,
јер, ако будеш поступао по истини, имаћеш успеха у делима твојим, као и сви који поступјау по правди.
Дели милостињу од поседа свога, и да не жали око твоје, када будеш давао милостињу. Не окрећи лица свога ни од кога, да се о тебе не би окренуло лице Божје.
Када будеш имао више, подај из тога више милиостиње, а када у тебе буде мало, не плаши се да даш према томе колико мало имаш;
тако ћеш сакупљати себи богатство за дане када ти буде потребно,
јер милостиња избавља од смрти и држи те подаље од таме.
Милостиња је најбољи дар од свих, ко је дели пред Свевишњим.
Пази се, сине мој, сваког вида распусности. Узми себи жену из племена отаца твојих, и не жени се са женом страном, која није из племена оца твога, јер смо ми синови пророка. Сети се отаца наших – Ноја, Авраама, Исака, и Јакова. Сети се, сине мој, да су сви они узимали жене између браће своје, и били благословени децом својом, која наследише земљу.
Тако, сине мој, љуби браћу своју и не узноси се срцем пред браћом својом, и пред синовима и кћерима народа твога, тиме што од њих нећеш узети жену себи, зато што је у гордости – погибао и велики неред, а у лењости – оскудица и распад: лењост је мајка глади.
Плата најамника, који буде радио код тебе, да не преноћи код тебе, и подај је одједном: и теби ће бити плаћено, ако будеш служио Бога. Буди опрезан, сине мој, у свему што радиш, и буди благоразуман у свим поступцима својим.
Што не волиш ти сам, то не ради ни другима. Не опијај се вином, и пијанство да не ходи са тобом на путевима твојим.
Подај гладнима од хлеба твога и голима о одеће твоје; од свега, у чему имаш вишка, подај милостињу, и да не жали око твоје, када будеш давао милостињу.
Стављај хлеб твој на гробове праведних, али не дај грешнима.
У сваког благоразумног тражи савете, и не одбацуј сваки користан савет.
Благосиљај Господа Бога непрестано и моли Му се, да би путеви твоји били прави и сва дела и намере твоје биле благоуспешне, јер ниједан народ није овлаштен да чини успехе, него сам Господ даје све благо, а кога хоће, унизује по вољи Својој. Запамти тако, сине мој, заповести моје, и да не избледе оне из срца твојега!
Тако ћу да откријем теби, да сам дао десет таланта сребра на чување Гаваилу, сину Гавријеву, у Раги Мидијској.
Не бој се, сине мој, што смо постали сиромашни: имаш много, ако се бојиш Господа и, држиш се подаље од свакога греха, радећи угодно пред Њиме.”

(Глава 5.)

И одговори му Товија: “Оче мој, испунићу све, што си ми завештао;
али како могу добити сребро, не познајући тог човека?”
Тада му отац даде признаницу и рече: “Нађи себи човека, који ће путовати заједно са тобом; ја ћу му давати плату, док сам жив, и идите по сребро.”
И пође он тражити човека и сусрете Рафаила. То је био Анђео, али он не знаде
и рече му: “Можеш ли ти ићи самном у Рагу Мидијску и знаш ли где је то место?”
Анђео одговори: “Могу ићи са тобом и пут познајем; ја сам већ био код Гаваила, брата нашег.”
И рече му Товија: “Причекај ме, хоћу да кажем оцу својему.”
И овај му рече: “Иди, не оклевај толико.”
И оде и рече оцу: “Ево ја нашао себи сапутника.” Отац рече: “Доведи га да видим из ког је племена и да ли је поуздан да ти буде сапутник.”
И позва га, и он уђе и поздравише један другога.
Товит упита: “Кажи ми, брате, од ког си ти племена и чијег си рода?”
Он одговори: “Да ли тражиш племена и рода или најамника који ће поћи са твојим сином?” И рече му Товит: “Брате, ја хоћу да знам од ког си рода и како ти је име.”
Он рече: “Ја сам Азарија из рода Ананија великог, од браће твоје.”
Тада му Товит рече: “Брате, добро си дошао и не љути се на мене за то што упитах за племе твоје и род твој. Ти си ми брат, од честитог и доброг рода. Познавао сам Ананију и Јонафана, синове Семеја великог; ми смо заједно ишли у Јерусалим на поклоњење, са првородом и десетинама што са земље произведосмо, јер не пођосмо за заблудама браће наше: ти си, брате, од доброга корена!
Реци ми, какву плату тражиш да дам теби? Даћу ти драхму на дан и све потребштине за тебе и сина мога,
и још ћу додати на ту плату, ако се вратите сретно.”
Тако се и договорише. Тада рече Товији: “Спреми се за пут, и идите са срећом.” И припреми син његов све потребно за пут. И рече му отац: “Иди са овим човеком, жив да је Бог на небесима, да благослови пут ваш, и Анђео Његов да путује заједно са вама!” - И отправи их обојицу, заједно са псом младића.
Ана, мати његова, заплака и рече Товиту: “Зашто си послао сина нашег? Није ли он био у рукама нашим када је проходавао пред нама?
Не додаји сребра сребру; нека оно буде као смеће у поређењу са сином нашим!
Јер је живот који је дат нама од Господа, довољан је за нас.”
Товит јој рече: “Не брини се, сестро; вратиће се он здрав, и очи твоје ће га видети,
јер ће са њим да путује и добри Анђео; пут његов ће бити успешан, и вратиће се здрав.”

(Глава 6.)

И престаде она плакати.
А путници увече стигоше до реке Тигра и остадоше ту да преноће.
Младић пође да се умије, али се из реке појави риба и хтеде да прогута младића.
Тада му Анђел рече: “Ухвати ту рибу.” И младић ухвати рибу и избаци је на земљу.
И рече му Анђео: “Расеци рибу, узми јој срце, јетру и жуч, и склони их на сигурно.”
Младић тако и уради, како му је Анђео рекао; рибу испекоше и поједоше, и пођоше даље и дођоше у Екбатан.
И рече младић Анђелу: “Брате Азарија, чему јетра и срце и жуч из рибе?”
Он одговори: “Ако некога мучи демон или зли дух, срцем и јетром можеш излечити тог мушкарца или жену, и болест неће више да их мучи;
а са жучи помажи човека, који има бело у очима, и он ће оздравити.”
Када се приближаваше Раги,
Анђео рече младићу: “Брате, данас ћемо преноћити код Рагуила, твога рођака, који има кћер, по имену Сара.
Ја ћу да говорим са њима, да би је дали теби за жену, јер је теби намењено наследство њено, јер си ти једини од рода њеног; а девица је прелепа и паметна.
Зато послушај мене; ја ћу да говорим са њеним оцем, и када се вратимо из Раге, да прославимо брак. Ја познаем Рагуила: по закону Мојсијеву не може да је да другоме а да не буде осуђен на смрт, јер наследство припада теби пре него икоме другоме.”
Тада младић рече Анђелу: “Брате Азарија, чуо сам, да су ту девицу давали седморици мужева, али сви они погибоше у младиним одајама;
а ја сам јединац у оца и бојим се, да би, ако пођем к њој, да умрем као и ови пре мене; јер је демон у љубави са њом, који никога не повреди, сем оних који јој приђу. И зато се ја бојим, да ако умрем, не одведем оца свога и матер своју у гроб због туге замном; а другог сина који би их сахранио, они немају.”
Анђео му рече: “Зар си заборавио речи, које ти је заповедио отац твој, да узмеш жену из рода твога? Послушај ме, брате: њој следује да буде твоја жена, а од демона се небој; јер ће је ове ноћи дати теби за жену.
Тада, када ућеш у младине одаје, узми кадионицу, стави у њу срце и јетру рибе и запали;
и демон ће осетити мирис и отићи, да се не врати више никада. Када јој приђеш, устаните обоје, позовите милосрдног Бога, и Он ће вас спасти и помиловати вас. Не бој се; јер је она предодређена теби одувек, и ти ћеш је спасти, и она ће поћи са тобом, и ја знам, да ћете имати деце.” Послушавши то, Товија се заљуби у њу, и душа његова се залепи за њу. И одоше они у Екбатан.

(Глава 7.)

И дођоше дому Рагуила. Сара изађе и поздрави их, и они њу, и уведе их у кућу.
И рече Рагуило Едни, жени својој: “Како личи овај младић на Товита, сина брата мојега!”
И упита их Рагуило: “Одакле сте браћо?” Они му одговорише: “Ми смо синови Нефалима, који је у ропству у Ниневији.”
Још их упита: “Познајете ли нашег брата Товита?” Они одговорише: “Знамо.” Потом упита: “Да ли је здрав?” Они одговорише: “Жив и здрав.”
А Товија рече: “Он је мој отац.”
И скочи к њему Рагуило и пољуби га и заплака.
И благослови га и рече: “Ти си син честитог и доброг човека.” Али, чувши да је Товит изгубио вид, растужи се и заплака;
плакала је и Една, жена његова, и Сара, кћи његова. Примише их радосно
и заклаше овна, и припремише обилну трпезу. Товија тада рече Рафаилу: “Брате Азарија, говори о ономе о чему си причао на путу; и нека се договори све то!”
И он рече Рагуилу, и Рагуил рече Товији: “Једи, пиј и весели се, јер је твоје право да узмеш моју кћер. Али прво да ти кажем истину:
давао сам своју кћер седморици мужева, и када су ишли к њој, те су ноћи умирали. Али за сада буди весео!” И рече Товија: “Ја овде више нећу јести док се не договориш и обавежеш самном.” Рагуило рече: “Узми је сада по своме праву; ти си јој брат, и она теби. Милосрдни Бог да вас подари најбољим!”
И дозва Сару, кћер своју, и узевши је за руку, даде је Товији за жену и рече: “Ево, по закону Мојсијеву, узми је и води к оцу твојему.” И благослови их.
И дозва Едну, жену своју, и узевши свитак, написа уговор и запечати га.
И почеше јести.
И дозва Рагуил Едну, жену своју, и рече јој: “Спреми, сестро, другу собу и уведи је.”
И уради она, како јој је рекао, и уведе је ту, а она заплака, и рече јој речи утехе кћерци својој и рече јој:
“Смири се кћери; Господ неба и земље даће теби радости уместо плача твога. Смири се, кћери моја!”

(Глава 8.)

Када завршие са јелом, оведоше Товију к њој.
Идући, он се сети речи Рафаилових и узе кадионицу, и стави срце и јетру рибљу, и запали.
Демон, осетивши тај задах, побеже у најдаљи крај Египта, и свеза га Анђео.
Када остадоше у соби сами њих двоје, Товија устаде са кревета и рече: “Устани сестро, и помолимо се, да би нас Господ помиловао.”
И поче Товија говорити: “Благословен си Ти, Боже отаца наших, и благословено је име Твоје свето и славно вавек! Да благослове Тебе небеса и сва сворења Твоја!
Ти си створио Адама и дао му помоћницу Јеву, подршку и жену његову. Од њих се изроди род човечиј. Ти си рекао: ‘Није добро да човек буде сам, направићу му помоћника, подробнога њему.’
И сада, Господе, ја узимам ову сестру моју не за удовољење похоте моје, него истинито као жену: благоволи и помилуј ме, дај ми да остарим заједно са њом!”
И она рече: “Амин.”
И обоје спаваше спокојно те ноћи. Међутим, Рагуило устаде и ископа раку,
говорећи: “Неће ли и он умрети?”
И врати се Рагуило дому својему
и рече Едни, жени својој: “Пошаљи неког од слугу да види да ли је жив он; ако није, да га сахранимо, и нико неће знати.”
Служавка, отворивши врата, уђе и виде да обоје спавају.
И јави им да је он жив.
И благослови Рагуило Бога говорећи: “Благословен си Ти, Боже, сваким благословом чистим и светим! Да благосиљају Тебе свети Твоји, и сва створења Твоја, и сви Анђели Твоји, и сви изабраници Твоји, да благосиљају Тебе вавек!
Благословен си Ти, што си ме развеселио, и не дешава се мени онако, како сам ја мислио, него по великој милости Твојој!
Благословен си Ти, што си помиловао двоје јединаца! Подари, Владико, милост њима: дај им да живе у здрављу, весељу и милости!”
И нареди слугама својим да затрпају гроб,
И припреми за њих свадбу која трајаше четрнаест дана.
И рече му Рагуило са заклетвом пре него што се завршише дани свадбе: “Не иди док се не наврши четрнаест дана свадбе;
а тада, узми половину имања, и врати се оцу твојему: остало ће бити твоје, када умремо ја и жена моја.”

(Глава 9.)

И позва Товија Рафаила и рече му:
“Брате Азарија, узми са собом слугу и две камиле и иди у Рагу Мидијску к Гаваилу; донеси ми сребро овде на свадбу;
јер ме Рагуило обвезао са заклетвом да не идем;
међутим, отац мој одбројава дане, и ако много окасним, он ће се веома забринути.”
И пође Рафаило и преноћи код Гаваила и даде му признаницу; а он донесе врећице запечаћене и предаде му.
И ујутро рано устадоше они и одмах се вратише на свадбу. И благослови Гаваило Товију и жену његову.

(Глава 10.)

Товит, отац његов, бројао је сваки дан. И када се навршише дани за пут, а они не дођоше,
Товит рече: “Да их нису задржали? Или је умро Гаваило, и нема никога да им да сребро?”
И веома се забрину.
Жена његова рече му: “Погибе син наш, зато не долази.” И поче плакати за њиме и говорити:
“ништа ме више не занима, сине мој, зато што сам те пустила, светлост очију мојих!”
Товит јој говораше: “Ћути, не брини, добро је он.”
А она му рече: “Ћути ти, не обмањуј ме, погинуло је дете моје.” - И свакога дана је излазила на пут за град, којим су отишли; дању није ништа јела, а ноћу није престајала да плаче за својим сином Товијом, док се не оконча четрнаест дана свадбе, за које га је Рагуило заклео да проведе тамо. Тада Товија рече Рагуилу: “Пусти ме, јер се отац мој и мајка моја не надају више да ће ме икада видети.”
А таст му рече: “Остани код мене, ја ћу поћи оцу твојему, и известити га о теби.”
А Товија одговори: “Не, пусти ме к оцу мојему.”
И устаде Рагуило о даде му Сару, жену његову, и половину имања, робова и стоке и сребра,
и благословивши их, отпрати, и рече: “Децо! Да вас благопоспеши Бог Небески, пре него ја умрем.”
Потом рече кћери својој: “Поштуј твога свекра и свекрву; јер су они – родитељи твоји; желим да чујем добре вести о теби.” И целива је. А Една рече Товији: “Драги брате, да вас не напушта Господ Небески и дозволи ми да видим децу Сарину, кћери моје, да би се и ја порадовала пред Господом. И ево, дајем ти кћер моју на чување; не жалости је.”
После тога испратише Товију, благосиљајући Бога, да Он благослови пут његов, и он благослови Рагуила и Едну, жену његову. И продужише путем, док не дођоше близу Ниневије.

(Глава 11.)

И рече Рафаило Товији: “Ти знаш, брате, у каквом стању си оставио оца својега;
идимо напред, пре жене твоје, да припремимо кућу;
и узми у руку ону рибљу жуч.” И пођоше они; а за њима трчаше и пас.
Међутим Ана је седела и гледала низ пут за својим сином,
и примети како он иде, и рече оцу његовом: “Ево, иде син твој и онај човек са којим је отишао.”
Рафаило рече: “Знам Товија, да ће отац твој да отвори очи;
тада ти помажи његове очи са жучи, и он осетивши јед, протрљаће их, и белило ће спасти, и он ће те видети.”
Ана потрча ка сину својему да га дочека и рече му: “Видела сам те, дете моје, - сада могу и умрети.” И обоје заплакаше.
А Товит пође ка вратима и спотакну се, али га син његов придржа,
и попрска му очи са жучи и рече: “Развесели се оче мој!”
Очи га заболеше и он их отра,
и скиде се белило са углова очију његових. Видевши сина својега, паде му у наручје
и заплака и рече: “Благословен си Ти, Боже, и благословено је име Твоје вавек, и благословени су сви Анђели Твоји!
Зато што си Ти показао и помиловао мене, Ево, ја видим Товију, сина мојега.” - И уђе син његов радосно и исприча оцу својему о чудним стварима која му се десише у Мидији.
И изађе Товит напоље к вратима ка Ниневији, радујући се и благосиљајући Бога.
И Товит исповеди пред њим, како га је Бог помиловао. Када је Товит пришао Сари, снаји својој, благослови је и рече: “Добро дошла кћери моја! Благословен је Бог, који те посла нама, и благословен је отац твој и мати твоја!” И обрадоваше се сва браћа његова у Ниневији.
И дођоше Ахиахар и Насвас, из племена њиховог,
и веселише се и празноваше женидбу Товијину седам дана.

(Глава 12.)

И дозва Товит сина својега Товију и рече му: “Спреми, сине мој, плату човеку који је ишао са тобом; и треба му додатно дати.”
Он одговори: “Оче мој, нећу бити на губитку, ако му дам половину од свега што сам донео;
зато што ме он довео назад к теби здравог и жену моју излечио и сребро моје донео и тебе такође излечио.”
Старац рече: “Тако му и следује.”
И дозва Анђела рече му: “Узми половину од свега, што сте донели, и иди с миром.”
Када их одвоји насамо, Анђео им рече: “Благосиљајте Бога, прослављајте Га, признајте величину Његову и исповедајте пред свима живима, због оног што је Он урадио за вас. Добра дела – благосиљајте Бога, узвишујте име Његово, и причајте о делима Божјим; и не будите лењи да Га прослављате.
Тајну цареву је добро чувати, о делима Божјим је добро причати. Радите добро, и зло вас неће достизати.
Добро дело – молитва са постом и милостињом и праведношћу. Боље је мало са праведношћу, него много са неправдом; боље давати милостињу, него скупљати злато,
јер милостиња од смрти избавља и може очистити сваки грех. Творење милостиње и праведна дела су дуговечна.
Грешници су непријатељи живота свога.
Нећу узети од вас ништа; јер сам већ рекао: ‘Тајну цареву је добро чувати, о делима Божјим добро је причати.’
Када се молисте ти и снаја твоја Сара, ја узносах помен молитве ваше пред Светога, и када си сахрањивао мртве, ја сам такође био са тобом.
И када ти није било тешко устати и оставити објед свој, како би сахранио мртвога, твоје добро дело није било скривено од мене, него сам ја био с тобом.
И сада ме Бог послао да излечим тебе и снају твоју Сару.
Ја сам Рафаило, један од седам светих Анђела, који узноси молитве светих и излазим пред славу Светога.”
Тада обоје падоше ничице на земљу, јер се јако уплашише.
Но он им рече: “Не бојте се, мир са вама. Благосиљајте Бога вавек.
Јер не дођох ја по вољи својој, него по вољи Бога нашега; зато и благосиљајте Њега вавек.
Све ове дане ја сам био са вама, али нисам ни јео ни пио, - тако се то вама само чинило.
Прослављајте дакле Бога, зато што се ја узносим к Њему који ме посла, и напишите све у књигу шта се десило.”
И устадоше они и више га не видоше.
И почеше причати о великим чудесима и делима Божјим, и како им се јавио Анђео Господњи.

(Глава 13.)

У радости Товит написа молитву: Благословен је Бог, вечно живући, и благословено је царство Његово!
Јер Он кажњава и помилује, води до Ада и изводи из њега, и нема никога ко може побећи од руке Његове.
Синови Израиљеви! Прослављајте Га пред народима, јер нас је Он расејао међу њима.
Сведочите величину Његову, проносите Га пред свим живима, јер је Он Господ наш и Бог, Отац наш у све веке:
казниће нас а и неправде наше, и опет помиловати и окупити нас из свих народа, да ми не би били расејани међу њима.
Ако се ви будете обраћали к Њему свим срцем вашим и свом душом вашом, како би поступали пред Њиме по истини, тада ће се Он обратити вама и неће скривати од вас лица Својега. Погледајте шта ће Он уради са вама. Прослављајте Га са пуним гласом вашим, и благосиљајте Господа правде и узвисујте Цара свих векова. У земљи ропства мојега ја Га прослављам и проповедам силу и величину Његову народу грешноме. Обратите се, грешници, и чините правду пред Њиме. Ко зна, може бити, да ће Он да вас прихвати и укаже вам милости?
Узносим ја Бога мојега, и душа моја – Небескога Цара, и радујем се величини Његовој.
Нека сви говоре о Њему и прослављају Њега у Јерусалиму.
Јерусалим, свети град! Казниће те Он за дела синова твојих и опет помиловати синове праведне.
Славу Господу дајте и благосиљајте Цара векова, да би нова изграђена била скинија Његова у тебе са радошћу, да би Он развеселио оне који су у ропству, и љубио оне који су растужени у све генерације вавек.
Многи народи издалека ће прићи имену Господа Бога са даровима у рукама, са даровима Цару Небескоме; генерације генерација ће те хвалити са радосним клицањем.
Проклети су сви који те мрзе, благословени су сви они који те љубе!
Радујте се и веселите, о синови праведника, јер ћете бити сабрани, и благосиљаћете Господа праведника.
О, блажени су они који те љубе! Они ће се радовати у миру Твојему. Блажени су они који који туговаше за све недаће твоје, јер ће се обрадовати за тебе, када виде сву славу Твоју, и веселиће се вечно.
Да благосиља душа моја Бога, Цара великога,
јер ће Јерусалим бити изграђен од сафира и смарагда и драгога камења; зидине твоје, куле и заклони – од чистога злата;
и тргови Јерусалимски биће прекривени берилом, рубинима и камењем из Офира.
На свим улицама ће се чути: “Алилуја” - и славиће те говорећи: “Благословени Бог, који уздиже Јерусалим, за све веке!”

(Глава 14.)

И заврши Товит молитву.
Имао је осамдесет осам година када је изгубио вид, и после осам година је прогледао. Делио је милостињу, и даље је био богобојазан пред Господом Богом и прослављао Га.
На крају је веома остарио, и дозвао је сина свога и шест синова његових, и рекао му: “Сине мој, узми синове твоје; јер сам ја остарио и већ сам на крају живота мога.
Идите у Мидију, сине мој, јер сам ја уверен, да ће Ниневија бити разрушена, како је говорио пророк Јона; а у Мидији ће бити мирно неко време. Браћа наша, која се налазе у очинској земљи, биће расељена по целој земљи; Јерусалим биће опустошен, и дом Божји у њему ће бити спаљен и неко време ће бити пуст.
Али опет ће их Бог помиловати и вратити их у земљу; и подигнуће дом Божји, не такав као садашњи, док се не сврши време овога века. И после тога ће се вратити из ропства и изградити Јерусалим велелепни, и дом Божји ће бити изграђен за све генерације заувек, - здање величанствено, како су о њему говорили и пророци.
И сви народи ће се обратити и благовестиће истину пред Господом Богом и побацаће идоле своје;
и сви ће народи благосиљати Господа. И Његов народ ће прослављати Бога, и Господ ће вазнети народ Свој; и све, истинито и праведно љубиће Господа Бога, радоваће се, и указивати милост браћи нашој.
И тако, сине мој, иди из Ниневије, јер ће се остварити то, што је говорио пророк Јона.
Поштуј закон и заповести и буди милостив и праведан, да би добро било теби.
Сахрани ме по пропису, и матер твоју самном, а онда не остај у Ниневији дуже. Сине мој, погледај, шта је урадио Аман са Ахиахаром, који га је васпитавао: како га је из светла одвео у таму, и како му је платио. Ахихар је спашен, а други је добио заслужену плату – сишао је у таму. Ахихар је давао милостињу, и спашен је од смртне замке, коју поставише њему; Аман упаде у њу и погибе.
И тако, децо, знајте, шта ради милостиња и како спашава праведност. Када то рече, душа његова остави га; било му је сто педесет и осам љета, и син га честито сахрани.
Када умре Ана, сахрани је поред оца свога. После тога Товија са женом својом и децом својом оде у Екбатанију код Рагуила, таста својега,
и доживе дубоку старост, сахрани честито таста и ташту своју, и наследи њихово имање, као и Товитово, оца својега.
И умре у сто двадесет седмој години у Екбатанији Мидијској.
Али пре него што је умро, чуо је за уништење Ниневије, коју заузеше Навуходоносор и Асуир, и обрадова се пред смрћу о Ниневији.

Књига о Товиту