Отац John Whiteford је бивши Назаренски пастор који се обратио у Православну веру непосредно по дипломирању на тему религије на Southern Nazarene University, Bethany, Oklahoma, USA. Први сусрет са Православљем је имао кроз своје учешће у локалном покрету спаса, који је такође укључивао и оца Anthony Nelson-a и неколико парохијана. Преко годину дана је трајало истраживање Светог Писма и раних хришћанских списа, а уз помоћ и стрпљење оца Anthony-ја и парохијана, Отац John је примљен у Свету Православну Цркву. Рукоположен је за свештеника и службује у Sv. Jonah of Manchuria Orthodox Church, Huston, Texas, USA.

 

 

Православно Објашњење Протестантског Учења

 

 

Да ли су Протестанти изгубљени ?

 

Од мог конвертовања из Протестантизма у Православље, приметио сам опште изненађење оних који су рођени у Православљу, да се Протестанти могу конвертовати. То није зато што су несигурни у своју веру, него зато што су се чудили да је могуће пробити то непробојно Протестантско инсистирање да "буду у криву". Оно што сам ја схватио је да већина Православаца има ограничено знање и схватање шта је то Протестантизам, и одакле црпи своје корене. Врло често се дешава, када Православни верник дискутује са Протестантом да иако користе исте речи, обично нису у стању да се разумеју, зато што говоре различитим теолошким језиком. Другим речима казано, немају заједничку теолошку основу да би дискутовали о разликама. Када се узме у обзир преко 20,000 различитих протестантских покрета који постоје (са једином заједничком тврдњом - да само они разумеју Библију на прави начин), потпуно можемо да разумемо збуњеност Православаца.

Без обзира на бројне препреке, ипак има наде за Протестанте. Они који трагају за теолошким смислом, истинским служењем Бога, и древном хришћанском вером, куцају на врата Православне Цркве. Многи нису задовољни са контрадикцијама и избледелом протестантском Америком. Али када отварамо врата, морамо бити спремни да одговарамо на питања. Многи од њих су протестантски министри, или спадају у групу боље информисаних, који истински трагају за истином. Они морају доста тога да промене и забораве, и то онда захтева теолошки образоване Православне Хришћане који треба да им помогну. Православни Хришћани који знају много о Протестантизму, али јос важније, који познају своју властиту веру !

Иронично је да је повећано интересовање за Православље у Америци дошло по обарању комунизма у Источној Европи, а истовремено се десио и невиђен продор секти и култова у Православне земље. Тако да смо ми, Православни, добили дупли задатак: Да мисионаримо и презентујемо нашу веру Протестантима овде на западу, али и да се боримо са ширењем јереси како овде, тако и у традиционалним Православним земљама. У сваком случају, задатак је да се наоружамо са знањем и да разумемо проблеме са којима се боримо.

Најзастрашујућа карактеристика Протестантизма јесте њена многобројна различитост и контрадикција. Баш као митолошка Хидра, њене многобројне главе се стално умножавају, и иако вреди трагати и борити се против многобројних јереси индивидуално, то ипак није прави кључ за победу. Да би се разумела јединствена учења сваке секте, потребно је знање историјата и развоја Протестантизма уопште, истраживања у области сваке главне протестантске теологије, богослужења, итд... као и додатно образовање везано за модерне трендове као што су либерализам и емоционализам. Чак и са свим тим знањем, није реално за очекивати да се може држати корак са новим сектама које се појављују свакодневно. Ипак, све те разне групе и секте могу да се окарактеришу са генералном категоријом званом - Протестантизам.

Све Протестантске групе верују да су управо оне истински разумеле Библију. Иако се између себе не слажу у тумачењу Библије, ипак се слажу да тумачење треба да се обавља по принципу “уради сам”. Ако им се успе објаснити зашто је такав индивидуалистички принцип погубан, и који је прави начин да се приступи проучавању Светог Писма, онда ће било који Протестант, било које секте, разумети зашто је Црквено Предање неопходна компонента у ходу ка истини. Чак и различите групације попут Баптиста и Јеховиних Сведока, нису баш тако различите као што то изгледа на први поглед. Ако сте икада гледали расправу Баптисте и Јеховиног Сведока, приметићете да у својој анализи цитирају један другом различите делове Библије. И уколико су подједнако теолошки потковани, расправа их неће нигде одвести, а при томе не виде да имају заједнички проблем који је везан за приступ Библији. И ту управо лежи срце те Хидре која производи јереси, и ако се убоде у то срце, све ће главе попадати...

 

Зашто Само Свето Писмо (Sola Scriptura) ?

 

Ако хоћемо да разумемо како Протестанти размишљају, прво морамо да сазнамо зашто они верују у то што верују. Уствари, ако покушамо да ставимо себе у положај првих реформатора попут Мартина Лутера, сигурно ћемо имати одређену дозу поштовања према успостављању те доктрине Sola Scriptura. Ако се узме у обзир корупција Римске Цркве у то време, дегенеративна учења која је промовисала, и искривљено разумевање Светог Предања које је користила да би се одбранила, а све уз чињеницу да је запад већ неколико столећа био одвојен и није имао већег контакта са Православљем из ког вуче корене, тешко је за очекивати унутар свих ових околоности, да је Лутер могао постићи боље резултате. Како је Лутер могао да се позива на Свето Предање у борби против злоупотреба Рима, када је управо то предање било присвојено од стране папизма, који је био одговоран за злоупотребе ? Лутеру је изгледало да је управо то Предање оронуло, и ако је почињао са реформом Цркве, онда је могао да се поузда једино у Свето Писмо. Међутим, Лутер никада није намеравао да у потпуности елиминише Предање, и никада у суштини није користио само Свето Писмо. Оно што је он у ствари покушао је да користећи Свето Писмо, одбаци оне делове римског Предања која су била оронула. Нажалост, његови говори и изјаве су оповргле оно што је радио, и много радикалнији реформатори су преузели идеју и тако се створила доктрина Sola Scriptura.

 

 

Проблеми Са Доктрином Само Свето Писмо (Sola Scriptura)

 

 

А. Доктрина је заснована на броју погрешних претпоставки

 

Погрешне претпоставке често воде ка погрешним закључцима. Протестанти који су спремни да истински разумеју тренутно стање у протестантском свету, морају да се запитају: Зашто (ако је Протестантизам и доктрина Sola Scriptura од Бога дана) је дошло до тога да постоји преко 20,000 различитих секти које не могу да се усагласе о основним аспектима Библије, или чак и то шта заправо значи бити Хришћанин ? Зашто (ако је Библија сама довољна, а без Предања) Баптиста, Јеховин Сведок, Каризмата и Методиста сви одреда тврде да верују у оно што пише у Библији, али не могу да се договоре о томе шта нас Библија учи ? Нажалост, већина Протестаната су спремни за овако тужно стање да оптуже скоро све друго, само не суштински проблем. Доктрина Sola Scriptura је заправо темељ Протестантизма, и сумњати у њу је равно одбацивању Бога. Међутим, Бог рече: “Свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа” (Мат. 7,17). Ако ћемо да оцењујемо Solu Scripturu према плодовима које је донела, не преостаје нам друго него да: “Свако дакле дрво које не рађа рода добра, сијеку и у огањ бацају” (Мат. 7,19).

 

Да ли нас Свето Писмо учи да је једино и довољно ?

 

Најочигледнија претпоставка која произилази из доктрине Sola Scriptura јесте да је Библија све што је потребно за хришћански живот, све што је потребно за истинску веру, њено спровођење, и службу. Цитати који се у ту сврху најчешће подносе као доказ су :

 

(2 Тим. 3,15-17)

15. И што из дјетињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.

16. Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности,

17. Да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дјело.

 

Они који користе наведене цитате као доказ у корист доктрине Сола Сцриптура тврде да се ту говори о Светом Писму као једином и довољним, јер ако је Свето Писмо уистину у стању да од обичог цовека направи "савршеног човека Божјег", онда нема никакве потребе за Светим Предањем. Међутим, шта је заправо речено у тим цитатима ?

 

За почетак, запитајмо се о чему то заправо Св. Апостол Павле говори, када прича о Светом Писму које Тимотије познаје још од времена када је био дете ? Једно можемо бити сигурни, да није реч о Новом Завету, јер он још није био написан у време када је Тимотије био дете. Заправо, није био ни близу да буде завршен чак и у време када Павле пише ову посланицу Тимотију, а још мање да је био прикупљен и обједињен у канон Новог Завета каквог га ми данас познајемо. Очигледно је да је овде реч о Старом Завету. У том случају, ако користимо наведене цитате као доказ о довољности Светог Писма, не само да бисмо искључили Свето Предање, него ли и цели Нови Завет.

Друго, ако је Павле имао намеру да искључи предање као непотребно, треба да се запитамо: Зашто Павле користи не-Библијско предање у истом том поглављу? Имена Јаније и Јамврије се не могу наћи нигде другде у Светом Писму, него ли у (2 Тим. 3,8), и Павле каже да су се они противили Мојсију. Павле нам заправо открива да су имена двојице египатских мудраца и врачева који се појављују у 2. Мојсијевој књизи, поглавља 7 и 8, била заправо Јаније и Јамврије. И ово је заиста један од случајева где се не-Библијски извори користе у Новом Завету.

Када је Црква званично канонизовала Свето Писмо, примарни разлог за успостављање прихваћених књига као Светих Списа, био је да се заштити Црква од многих књига за које су неки тврдили да су апостолског порекла, али су заправо биле написане од стране јеретика, као на пример Јеванђеље по Томи. Јеретичке групе нису могле да заснују своја учења на Светом Предању због тога што су њихова учења по пореклу потицала изван Цркве. Једини начин да тврде како њихова учења имају основу био је да искриве садржај Светог Писма, тако што ће да произведу нове књиге и потуре их као апостолске. Црква се одбранила од тих јеретских учења на основу апостолски утемељеног Светог Предања (доказано путем Апостолског Прејемства), упоређујуци са њиме разне списе и на тај начин одбацила оне који нису били у складу са тим истим Светим Предањем.

Успостављајући канон Светог Писма, Црква није имала намеру да тиме имплицитно каже како је целокупна хришћанска вера и све неопходне информације потребне за слављење Бога налазе у њему. И управо су Православни епископи били ти који су на неколико сабора, договорно успоставили канон Светог Писма, баш као што се и данас решавају сва битна питања везана за Православну Цркву.

 

Шта је била сврха писања Новозаветних књига ?

 

У протестантским библијским наукама учи се да у проучавању Библије, поред многих других ствари, мора се узимати у обзир литерарни тип поглавља које се чита, јер различита поглавља имају различиту намену. Следеће што се мора узимати у обзир јесте тема и сврха поглавља. У Новом Завету имамо четири главне категорије: јеванђеља, историјске проповеди (дела апостолска), посланице и пророчанску књигу (откровење). Јеванђеља су писана као сведочанства Христовог живота, смрти и васкрсења. Дела апостолска препричавају историјат Божјег народа и животе значајних личности из тог периода. Посланице су писане као сведочанства специфичних проблема који су се појавили у разним Црквама. Доктрине које су описане углавном су биле одбациване, или су биле погрешно схваћене. Питања везана за службу Господњу су објашњавана само када је било проблема да се схвате, као у (1 Кор. 11-14). Књига Откровења је написана како би се показала Божја крајња победа.

Запазимо да ниједан од ових типова књига у Новом Завету нема службу Господњу као примарну тему, нити су намењени да до у детаље објашњавају како свршавати службу Господњу у Цркви. Док у Старом Завету постоје детаљна упуства Јеврејима како да обављају службу Господњу, у Новом Завету постоје само наговестаји службе коју си проводили рани Хришћани. Због чега ? Сигурно не због тога што се није знало како се та служба треба обављати. Историчари литургија су пронашли чињенице да су рани Хришћани наставили да обављају службу која је имала основу у јеврејској служби, а наслеђену од Апостола. Без обзира што постоји свега неколико помињања служби Господњих у Новом Завету, она ипак показују да рани Хришћани нису били дивља и неорганизована скупина. Они су свршавали службу Господњу литургијски исто као и њихови очеви пре њих. Ишли су на слузбу у одређено време (Дела 3,1), у цркве/храмове (Дела 2,46; 3,1; 21,26) и зборнице (Дела 18,4).

Такође запазимо да ниједан од типова књига у Новом Завету не садржи свеобухватна доктринална упуства нити систематизовану теологију. Уколико је Библија све што је једном Хришћанину потребно, зашто у њој онда не постоје у одређеној форми доктриналне тврдње ? Замислимо само како би многе данашње контроверзе биле лако разрешиве када би Библија садржавала одговоре на сва доктринална питања. Без обзира колико би то било погодно, те ствари се не налазе у књигама Библије.

Да неко погрешно не разуме горње изјаве. Оне нису намењене да умање знацај Светог Писма (Боже опрости и помилуј). Православна Црква сматра Свето Писмо светим у целини, али исто тако сматра да не садржи све непоходне и важне теме за Цркву. Као што је већ речено, Нови Завет не садржи неопходна упуства за службу Господњу, и то није занемариво. Иста Црква која је створила канон Светог Писма, и сачувала Свете Списе, је преносила и начин службе Господње на нове генерације. Уколико сумњамо да је та Црква сачувала Апостолски начин службе Господње, логично је да сумњамо и у аутентичност сачуваних Светих Списа, саме Библије.

 

Да ли је Библија у пракси заиста једина и довољна за Протестанте ?

 

Протестанти често тврде како “поверења имају једино у Библију”. Мађутим, одређени број питања се појављује када се проучи њихова стварна употреба Библије. На пример, зашто Протестанти пишу толики број књига на тему доктрина и хришћанског живота уопште ? Ако је Библија довољна за разумевање, зашто Протестанти једноставно не поделе Библије ? И ако је заиста једина довољна, зашто немамо истоветне резултате код свих који су је проучавали ? Зашто сви Протестанти онда немају исто веровање ? Која је сврха свих протестантских студија на тему Библије, ако је све што они требају сама Библија ? Зашто они уопште уче и проповедају, јер би само читање Библије требало постићи жељени резултат ? Одговор на ова питања је, иако они то никада неће признати, да Протестанти инстиктивно знају да се Библија не може у потпуности разумети индивидуалним проучавањем. У ствари, свака протестантска секта је развила своје властито предање, иако га никада неће назвати тим именом. Није случајно да сви Јеховини Сведоци верују у исто, и Баптисти у исто, али између себе, не верују у исто. Чињеница је да чланови неке Протестантске деноминације нису сами дошли до доктрина и веровања на бази индивидуалног проучавања Светог Писма. У ствари, они су научени да верују на одређени начин, а на основу предања дотичне деноминације. Питање онда није више: Да ли верујемо само и искључиво у Библију или ћемо укључити и предање ? Реално питање је : Које предање ћемо користити како бисмо разумели Библију ? Ком предању се може више веровати ? Апостолском Предању (Светом Предању) Православне Цркве, или модерним предањима Протестантизма која сежу у прошлост не даље од почетака реформације ?

 

Свето Писмо је била основа ране Цркве, док је Свето Предање "покварено од људи" и појавило се знатно касније

 

Посебно у редовима Јеванђелиста и Каризмата се често чује да је реч “предање” синоним за несто деградирано, и ако се на нешто стави та етикета, то је исто као да се за то тврди да је "земаљско", "духовно мртво" и "деструктивно". Када Протестанти читају Нови Завет, њима је очигледно да се предање и традиција требају одбацити. При томе заборављају да Нови Тестамент говори о предању и традицији Јевреја, и да је то оно што треба одбацити. Слика коју Јеванђелисти и Каризмате имају о раним Хришћанима је веома слична слици коју они имају према самима себи ! По њима, рани Хришћани нису имали литургијски облик службе Господње, и нису имали никакво предање. Тек касније, када се "Црква покварила", те ствари су усвојене у Цркви. Они дозиве тежак ударац (баш као и ја) када у проучавању раног хришћанства, укључујући и списе отаца ране цркве, дођу до сазнања да истина није баш онаква како су је замишљали. Лако се утврди да рани Хришћани нису носили своје Библије на недељне службе. У стварности, било је јако тешко доћи до властите копије само неког дела Светог Писма, једноставно због труда и времена које је било неопходно уложити у преписивање. Тако да су се на прсте могли избројати они који су имали копије у свом власништву. Уместо тога, копије су чували одређени људи у дотичној цркви, или су чувани у самом храму. Надаље, многе цркве нису имале комплетне копије свих књига ни Старог, ни Новог Завета. Овим се не жели рећи да рани Хришћани нису проучавали Свето Писмо. Јесу, али не индивидуално, него групно. И у првом веку после Христа, углавном су проучавали Стари Завет. Како су онда могли да познају јеванђеље, живот и учења Христова, како свршавати службу Господњу, каква је била Христова природа, итд. ? Једино су имали усмено предање наслеђено од Апостола. Многи од раних Хришћана су били директни слушаоци Апостола, али други нису. Поготово по истеку првог столећа када су се и Апостоли упокојили. Касније генерације су имале приступ Апостолским писањима у облику Новог Завета, али је рана Црква имала искључиво усмено предање као једино сазнање о хришћанској вери.

Ова зависност о Светом Предању је очигледна и у самој Библији. На пример, Свети Павле у посланици Солуњанима каже: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.” (2 Сол. 2,15)

Грчка реч која се овде користи је “парадосис” (различито преведена у протестантским Библијама), у буквалном преводу значи “што вам предасмо”. Иста реч се користи и у (Марко 7,3; 5,8), (1 Кор. 11,2), (2 Сол 2,15). С обзиром на садржај тих стихова, моземо да се запитамо: Шта чини предање Фарисеја погрешним, а предање Цркве истинитим ? Извор ! Христ је јасно нагласио шта чини предање Фарисеја када га је назвао “...заповијестима људскијем...” (Марко 7,8). Свети Павле када је говорио о Хришћанском Предању каже: “Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох.” (1 Кор. 11,2). А где је он преузео те заповести ? “Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус ону ноћ у коју биваше предан узе хљеб.” (1 Кор. 11,23). На ово се позива Православна Црква када говори о Апостолском Светом Предању. “...би ми потребно да вам пишем молећи да се борите за праведну вјеру, која је једанпут дана светима.” (Јуда 3). Извор Светог Предања је Христ, који га је лично предао Апостолима, али када би се све пописало ста је Он урадио, “...ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге.” (Јован 21,25). Апостоли су своје знање пренели Цркви, а тиме она постаде “...црква Бога живога, ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15)

Сведочанство записано у Новом Завету нам јасно каже да су рани Хришћани имали и усмено и писано предање које су добили од Христа а преко Апостола. Што се тиче писаног предања, испочетка је оно било само у деловима, једна црква је имала посланицу, друга јеванђеље, итд. Постепено, ова писана сведочанства су се скупљала заједно у колекције све док једног дана нису уобличена у канон Новог Завета. Како су ови рани Хришћани знали које књиге су аутентичне а које нису ? Познато нам је да је било и оних књига за које је тврђено да су апостолског порекла, а заправо написане од стране јеретика. Аутентичне књиге су раздвојене од јеретских на бази Апостолског Светог Предања које је било у поседу Цркве.

Протестанти бурно реагују на било које спомињање Светог Предања, зато што је једини облик предања са којим су се они сусретали био концепт предања Римокатоличке Цркве. Насупрот римског поимања предања, које је уобличено и представљено унутар папизма, које је развило нове догме које су биле непознате оригиналној Цркви (безгрешност папе као само једне од бројних нових догми), Православни Хришћани не верују да се Свето Предање мењало. Свакако, када се Црква суочи са јеретицима, приморана је да прецизније дефинисе разлику између истине и јереси, али се при томе истина не мења. Може се рећи да се Свето Предање шири у смислу да, како Црква живи кроз историју, не заборављају се искуства стечена на том путу, не заборављају се светитељи који су се појавили, чувају се документа оних који су јасно стајали уз веру, али вера “…је једанпут дана светима.” (Јуда 3).

Поставља се питање: Како можемо знати да је Црква сачувала Свето Предање у његовом изворном облику ? Најкраћи одговор би био да га је сам Бог сачувао у својој Цркви због тога што је Он то и обећао. Христ је рекао да ће Он да сагради Своју Цркву и да је ни врата Пакла неће надвладати (Матеј 16,18). Христ је глава Цркве (Ефе. 4,16), а Црква је Његово тело (Ефе. 1,22-23). Да је Црква изгубила изворно Апостолско Свето Предање, онда би Истина морала престати да буде Истина, јер је Црква “…ступ и тврђава истине.” (1 Тим. 3,15). Уобичајена Протестантска теорија Црквене историје је да је Црква “отпала” од времена Цара Константина, па све до Реформације. Да се то неким случајем десило, макар и за један дан, онда би то значило да су је врата Пакла надвладала тог истог дана. Да је то био случај, Христ не би говорио о расту Цркве у причи о семену горушице (Мт 13,31-32). Он би говорио о биљци која је почела да расте, али је згажена, и на њеном месту се касније појавила нова биљка. Уместо тога Он је користио алегорију семена горушице које је малено, али постепеним растом постане највеће од свих биљака у врту.

Неки Протестанти ће да тврде како је увек постојала нека група правоверних која је онда представљала и носиоце Божје Цркве. Међутим, где су докази о томе ? Често се спомињу Валдежани (Валденци) као правоверни и то код већине секти. Заборављају да Валденци нису постојали све до 12-ог века. Тешко је за поверовати да су те "правоверне" групице преживљавале преко хиљаду година, а да нису оставиле никакве опипљиве доказе о томе да су уопште и икада постојале.

Други ће да тврде како су кроз Црквену историју увек постојали људи који су проповедали другачије од саме Цркве и да су они ти који су носиоци Божје Цркве. Међутим, како да знамо онда ко је онда проповедао исправно предање ? Ако се предање "покварило", како су ти правоверни знали и умели да раздвоје Апостолско Свето Предање од "поквареног" ? Протестанти имају ове тврдње због тога што су се унутар Римокатоличке Цркве појавила крива предања. Православна Црква је за разлику од Римокатоличке сачувала оригинално Свето Предање, и позната је по принципима немењања. Сва учења која су се појављивала у историји и била су одбачена од Православне Цркве представљају јереси. Разних група јеретика је одувек било и биће, јер и сам Апостол рече: "...треба и јереси да буду међу вама, да се покажу поштени који су међу вама." (1 Кор. 11,19)

 

Свако може да тумачи Свето Писмо без помоћи Цркве

 

Ово је мишљење које се појавило када су Реформатори почели да заговарају доктрину Sola Scriptura (само Свето Писмо). Начин размишљања је у суштини био да је Свето Писмо довољно једноставно и очигледно, тако да било ко може да га разуме ако га чита сам. И због тога је одбачено мишљење да је неопходна помоћ Цркве у његовом разумевању. Ова позиција је јасно дефинисана у преписци између Лутерана из Тибингена (Немачка) и Патријарха Јеремије II, Патријарха Константинопоља, тридесет година након Лутерове смрти. У тој преписци Лутерани између осталог пишу:

Са једне стране, може се тврдити да је Свето Писмо непобитна истина и без грешака, али да је у појединим деловима веома нејасно, и да га је немогуће разумети без помоћи Цркве. Међутим, исто тако је истина и да ти нејасни делови Светог Писма су у другом делу сасвим јасно објашњени, тако да било која особа може сасвим јасно да га разуме.

Иако су ти Лутерани користили списе Светих Отаца, они су тврдили да је то непотребно, и да у случајевима где су списи у супротности са Светим Писмом, треба их одбацити. У принципу, оно што су они заправо тврдили је да у случајевима где се списи Светих Отаца не поклапају са њиховим индивидуалним тумачењима Светог Писма, треба их одбацити. Тиме су ставили јасно до знања да су та њихова индивидуална тумачења по ауторитету изнад тумачења Отаца Цркве. Уместо да прихвате Оце, који су се доказали у праведности и светости, приоритет треба да се да људском размишљању и индивидуалности. Исти начин размишљања је довео већину модерних лутеранских научника до тога да су одбацили већину учења Светог Писма, укључујући и Христову Божанску природу, васкрснуће, итд. Чак су ставили под знак питања и веродостојност самог Светог Писма на коме су први Лутерани искључиво базирали своју веру. У своме одговору, Патријарх Јеремија II је јасно разголитио истински карактер лутеранског учења:

Прихватимо Свето Предање Цркве истински и са срцем а без беспотребних размишљања. “Бог је створио човјека добра, а они траже свакојаке помисли” (Проп. 7,29). Не дозволимо себи да се створи нека нова вера која није у складу са Светим Предањем Апостола и Светих Отаца. И сам Свети Апостол је рекао: “...ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде” (Гал. 1,9).

 

Б. Доктрина Sola Scriptura не задовољава своје властите критерије

 

За очекивати је да систем какав је Протестантизам, чија је основна доктрина да је Свето Писмо једино и само довољно за сва питања вере, прво провери и потврди да ли та и таква доктрина задовољава своје властите критерије. За очекивати је да Протестанти могу да пронађу многе доказе унутар самог Светог Писма који подржавају ту доктрину, која је основа за све друге доктрине. У најмању руку, требало би да се могу пронаћи барем два или три чврста текста који јасно подржавају ту доктрину јер и само Свето Писмо каже: “...у устима два или три свједока остаће свака ријеч” (2 Кор. 13,1). Међутим, чињеница је да нема нити једног стиха у Библији који подржава доктрину Sola Scriptura. Не постоји нити један који је барем и приближан. Имамо на многим местима где се говори о надахнутости, аутентичности и пуноћи Светог Писма, али не постоји нити једно место које проповеда да је Свето Писмо једино ауторатитивно. Чак ако би овакво учење било и имплицитно, будимо сигурни да би рани свештеници Цркве проповедали то исто. Међутим, такво учење једноставно не постоји нити у периоду ране Цркве. Тиме ова основна доктрина Протестантизма побија саму себе, и у супротности је са самом собом. Ова доктрина, не само да нема упористе у Библији, него нас Библија учи сасвим супротно, што је већ било и објашњено када је било речи о спомињању Светог Предања у Библији (2 Сол. 2,15) (1 Кор. 11,2).

 

 

Протестантске Индивидуалне Интерпретације и Тумачења

 

 

Од најранијих дана Реформације, Протестанти су суочени са чињеницом да тумачења Библије индивидуално, воде ка немогућности слагања око основних питања доктрина. Још за живота Мартина Лутера, настале су многе групе које су тврдиле да верују “само у Библију”, али су се међу собом препирале и нису могле сложити око тумачења исте. Када су се Анабаптисти супроставили Лутеранима у многим кључним тачкама вере, Лутерани су их масакрирали на хиљаде. Ту је био крај проглашеног “права индивидуе да тумачи Свето Писмо како зна и уме”. И поред очигледних последица кобне доктрине Сола Сцриптура, а не желећи да признају пораз пред папом, Протестанти су уместо тога закључили да је стварни проблем у оним групама са којима се не слазу у тумачењима. Другим речима казано, свака друга секта а никако њихова, мора да не чита и интерпретира Библију на прави начин. И смислили су одређени број приступа у решавању проблема. Међутим, још увек није пронађен приступ који би спречио бескрајно умножавање секти, акамоли реверзни процес који би свео број протестантских секти на једну. Проучимо најпопуларније приступе који су до сада испробани.

 

Тумачимо Библију на литерални (буквални) начин јер је садржај јасан

 

Ово је прва препорука раних Реформатора који су убрзо и сами увидели да је непотпуна и недовољна у савлађивању проблема проузрокованих доктрином Sola Scriptura. Иако је метод погрешан од самог почетка, још увек је веома популаран код слабије образованих фундаменталиста, јеванђелиста и каризмата. “Библија каже ста мисли и мисли ста каже” је честа фраза. Међутим, када се узму делови Светог Писма око којег се Протестанти никако не могу договорити шта значе, као на пример: када је Христ Апостолима дао моћ да опраштају грехе (Јован 20,23), када је рекао на тајној вечери “ово је моје тело… ово је моја крв…” (Матеј 26,26-28). Одједном, Библија више не каже оно што мисли, и питају се “Зашо ови стихови нису буквални ?”

 

Свети Дух помаже да се Библија тумачи коректно

 

Када су се суочили са растућим бројем секти које се нису слагале око тумачења Библије, други метод који је примењен био је да ће Свети Дух да усмерава побожне Протестанте у тумачењу Библије на исправан начин. И као што је било и за очекивати, свако ко се није слагао у тумачењу, никако није могао бити вођен истим духом. Резултат је био да је свака секта почела да сматра све друге не-хришћанским. Пошто приступ није умањио број секти, и ако претпоставимо да је исправан, поставља се питање: Која од 20,000+ секти је исправно протумачила Библију, вођена Светим Духом ? Одговор зависи од тога којој секти припада особа којој упућујемо то питање. Једно је засигурно, та особа сигурно мисли да је то управо секта којој припада.

У данашње време (зависно од струје Протестантизма), чешће се могу срести Протестанти који су прерадили и уравнотежили Истину до одређеног нивоа, него они који још увек држе до тога да је њихова секта “једина која је у праву”. Како су се појављивале нове и нове секте, све је теже постајало за тврдити да су само они правилно разумели Библију. Општи је тренд за већину протестантских деноминација је да умањују разлике и да у “име љубави”, разлике више “нису важне”. Верује се да свака секта поседује “део Истине”, али ниједна “целу Истину”. И тако је настао пан-екуменизам. Модерни Протестанти верују да уколико се жели знати “цела Истина”, свака група мора да убаци свој део истине у заједнички лонац, и бинго !!! Цела Истина ће се појавити.

 

Јасни делови Светог Писма ће помоћи у разјашњавању нејасних

 

Ово је у почетку изгледало као одлично решење проблема, и изгледало је као да ће Библија да интерпретира сама себе. Логика овог приступа је једноставна и састоји се у томе да ако је смисао и порука једног стиха Библије нејасна, сигурно је да се може наћи стих са истим смислом на другом месту, а тај би требао бити јасан у својој поруци. Ако се користе ти јасни делови Светог Писма као кључ, онда се долази до сазнања и значења нејасних делова. Овај принцип су нагласавали и Лутерани из Тибингена (Немачка) у својој преписци са Патријархом Јеремијом II.

Колико год да је овај приступ изгледао обећавајући, врло брзо се показао као недовољно решење за протестантски хаос и поделе. Место где овај приступ почиње да пропада је када се треба одлучити који делови Библије су јасни, а који нису. Баптисти који верују да је немогуће за Хришћанина да изгуби спасење када је једном “спасен”, веома јасно виде одређени број цитата који јасно подржавају ту њихову доктрину “вечног спасења”. На пример: (Рим. 11,29) (Јован 10,27-28). Међутим, када Баптиста треба да објасни цитате који не иду у прилог те њихове доктрине, као сто је (Јез 33,12), тада они тврде да су ти цитати нејасни, а да су они који иду у прилог доктрине јасни. Методисти који верују да се спасење може изгубити ако се окрену леђа Богу, не тврде да су ти цитати нејасни, али зато виде као нејасне оне цитате које Баптисти користе да докажу своју доктрину. И ако се састану Баптиста и Методиста, почиње бацање цитата један на другога, и ниједном од њих није јасно како то да онај други не види оно што је толико јасно.

 

Историјско – Критичка Егзегеза

 

Утапајући се у мору субјективнх мишљења и подела, Протестанти су почели да трагају за научним и интелектуалим методама који ће бити објективни. Како је време пролазило и поделе се продубљивале, научни начин размишљања је постао стандард уз помоћ ког су се протестантски теолози надали неком константном приступу тумачења Библије. Овај научни приступ који су усвојиле протестантске школе, па чак и Римокатоличке школе, се уопштено назива Историјско-Критичка Егзегеза. Са заласком ере “просвећења”, изгледало је да је наука постала у могућности да разреши све светске проблеме. Протестантске школе су почеле да примењују философију и методологију као науке на теологију и Библију. Научници су анализирали сваки аспект Библије: историју, изворне списе, библијске језике, итд. Баш као да је Библија археолошки налаз, научници су претраживали све делиће и кости, користећи најновија достигнућа науке. Мора се признати да је из тог проучавања произашло и много корисног материјала. Нажалост, ова методологија је исто пропала, међутим пошто је обавијена научном објективности, још увек многе држи под својим окриљем.

Баш као и други приступи које су Протестанти користили, овај метод покушава да разуме Библију игноришући Свето Предање. Иако не постоји униформан метод библијске егзегезе, сви познати методи имају за свој циљ “пустити Библију да говори за себе”. Наравно, ни један Хршћанин не може бити против тога што би Библија имала да каже, под условом да заиста може да “говори за себе”. Проблем је у томе што они који себе постављају да буду “језици” Библије, филтрирају је кроз њихово властито виђење. Иако тврде да су објективни, радије тумаче Свето Писмо на основу низа властитих догми и предања. Оно што су научници урадили је да су погледали у “бунар историје” како би пронашли значења Библије. Написали су многе томове на ту тему, али на жалост, то је опет било само огледало њиховог властитог виђења.

 

 

Православни Приступ Тумачењу Светог Писма

 

 

Када сам уз Божју помоћ пронашао Православље, нисам имао вољу да се осврћем и поредим Православље и Протестантизам. Нажалост, схватио сам да су протестантске методе успеле да инфицирају и одређене кругове унутар самог Православља. Разлог је у томе што је протестантски приступ под тачком 4, био под велом “научног”. Неки у Православној Цркви мисле да Цркви чине велику услугу тиме сто ће грешке Протестаната да износе на семинарима и састанцима Цркве. То није ништа ново, и то је један од начина како је јерес успевала да превари правоверне. Као што је Свети Иринеј рекао:

Користећи лажне али логичне речи, они преваре и привуку лаковерне у свој систем, и безобзирно их униште, истовремено их постављајући да верују у њихово неистинито мишљење…

Заблуде никада нису приказане у свом голом облику, јер би тако биле лако откривене. Обично су увијене у атркативне и неодољиве овоје, тако да се приказују неискусним у сасвим другом облику, и истинитије и од саме Истине.

Будимо јасни: Православни приступ тумачењу Светог Писма није базиран на “научном” истраживању истог. Тврдње да разумеју Свето Писмо није садржано у поседовању већег броја археолошких информација, него у посебном односу којег Црква има са ауторима свих књига Новог Завета. Православна Црква је тело Божје, ступ и тврђава истине, и представља чувара целокупног Божјег Откровења. Православна Црква разуме Библију зато што је наследила живо предање које је започело са Адамом, и продужава се кроз време и историју све до данашњих дана. Ово је истина која се не може доказати у лабораторији. Онај који верује мора да буде убеђен од стране Светог Духа, и да доживи пуноћу живота у Божјој Цркви.

Питање које би Протестанти питали у овом моменту је, ко то тврди да је Православно Предање исправно предање, или уопште, где је исправно предање ? Прво што Протестанти треба да ураде је да изучавају историју Цркве. Пронаћи ће да постоји само једна Црква. Ова тврдња коју Протестанти ипак прихватају никада у историји Цркве није представљена као нејасна, невидљива црква која се не може сложити око било које доктрине. Васељенски сабори који су канонизовали Символ Вере, као и Свето Писмо, су анатемисали оне који су изван Цркве, без обзира да ли су јеретици или шизматици. Никада није речено: Не можемо се сложити са јеретицима око доктрина али и они су део Цркве као и ми. Уместо тога, они су били искључени из Божје Цркве и могли су да се врате назад у Цркву и буду крштени. Чак је забрањено учествовати у заједничким молитвама са онима који нису чланови Божје Цркве. За разлику од Протестантизма где су они који раскину са својом групом и оснују своју властиту, често звани и сматрани херојима, у Божјој Цркви је од почетака то сматрано за велики грех. Свети Игњатије Антиохијски - Богоносац, директни ученик Апостола Јована, је упозорио: “Пазите се и не грешите, нико ко је следбеник шизмата неће ући у Царство Божје, нико ко је следбеник јеретских доктрина није на страни Истине” (Филаделфијцима 5,3).

Главни разлог појаве протестантизма је везан за папске манипулације, али пре него се римски запад разишао са Православним истоком, ове манипулације нису постојале. Многи модерни протестантски теолози поново проучавају први милениј јединствене Цркве, и почињу да откривају велико благо које је запад изгубио, и немали број тих прелази у Православље.

 

Очигледно је да је само једна од три тврдње истинита:

1. Нема исправног Предања и врата пакла су надвладала Цркву, и јеванђеље и никејски Символ Вере су погрешни.
2. Истинска вера је у Папизму са промењивим догмама дефинисаним од стране “непогрешивог свештеника Христовог“
3. Православна Црква је Црква коју је основао Христ и верно је сачувала Апостолско Свето Предање.

 

Опције за Протестанте су очигледне: релативизам, Римокатолицизам или Православље.

Многи Протестанти због њихове теолошке основе Sola Scriptura остају у разједињености и вечним препиркама. Одавно су напустили идеју истинског хришћанског јединства и сматрају је смешном хипотезом да мора постојати само једна права вера. Када их се суочи са потребом за јединственом Црквом, често реагују негативно и прелазе у контранапад тврдећи да је такво стајалиште противно хришћанској љубави. Схватајући да не постоји јединство, покушавају да створе непостојеће јединство развијајући релативистичку теорију екуменизма, у коме се треба осудити свако веровање које тврди да поседује Истину. Међутим, ово није резултат Христове љубави него људске сентименталности. Љубав је основа Цркве. Христ није дошао да сагради нову школу, него је сам рекао да је дошао да сагради Његову Цркву коју ни врата Пакла неће надвладати. Та нова заједница под окриљем Цркве треба да буде истинско јединство у Христу а не механичко уједињење међусобно подвојених индивидуа које се састају под окриљем тог новог екуменизма. Истинско уједињење је могуће само кроз нови живот овјенчан Светим Духом, а проведен кроз сам живот Божје Цркве.

Хришћанство сједињује вернике са Христом, и на тај начин се формира хармонично тело за разлику од засебних индивидуа. Христ обликује своје тело комуницирајући са сваким верником и обезбеђујући им Дух благодати. Уколико се сједињење са Црквом наруши, душа која постаје изолована и само-задовољена са својим властитим егоизмом, бива ускраћена и изван утицаја Светог Духа који испуњава Цркву.

Црква је једна зато што је то тело Христово, и не може се поделити. Црква је једна баж као што су и Отац и Син и Дух Свети једно. Иако овакво јединство може изгледати невероватно, оно не изгледа тако за оне који су превазишли размишљање о овом концепту и искусили реалност живота Цркве. То је реалност Православне Цркве за коју ће многи тврдити да није тачно, али да би се увидела, та реалност захтева од свакога пре свега понизност и љубав, баш као што нас и сам Христ томе учи.

Наша вера у јединство Цркве има два упоришта, историјско јединство и тренутно јединство. Па зато кажемо да када су се Апостоли упокојили, они нису напустили Цркву. Они су и данас чланови Цркве исто као што су били њени чланови још за живота на земљи. Када се врши Евхаристија у било ком храму, тој Евхаристији присуствују сви чланови Цркве, како на земљи, тако и на Небу. Чак можемо тврдити да су нам светитељи ближи него ли они које можемо видети или додирнути. У Православној Цркви не учимо само од људи који су још ту и који су постављени да нас уче, него учимо и од светитеља, наших учитеља на Небу. Ми смо подједнако ученици Светог Јована Златоустог као и свог Епископа. Утицај који тако имамо на нас је да тумачењу Светог Писма не приступамо индивидуално (2 Пет. 1,20), него као део Цркве. Овакав приступ је објашњавао и Свети Винсент:

Неки ће вероватно запитати пошто је канон Светог Писма завршен, зашто је потребно Црквено тумачење ? Свето Писмо је због своје дубине веома комплексно и тешко га је разумети на универзалан начин. Исти текст ће бити различито интерпретиран од разних људи, тако да се може добити онолико различитих тумачења, колико има људи. Због тога је потребно да се разумевање Светих Књига постигне под инструкцијама саборне Цркве.”

У саборној Цркви, морамо пазити да сви чланови разумеју и усвоје иста веровања, како би то онда била истинска саборност. Ово се може постићи уколико следимо принципе универзалности, наслеђа и пристојности. Универзалност се постиже на начин да прихватимо чињеницу да је вера једна и да се као таква проповеда у Православној Цркви на целом свету. Принцип наслеђа се постиже тако да прихватимо веру онаквом какву нам оставише наши преци у наслеђе, без икаквог мењања. Принцип пристајања се постиже на начин да усвојимо сва учења која нам остави Христ, а проповедана и записана од стране Апостола, а и њихових ученика – Светих Отаца (Свето Предање и Свето Писмо).

У оваквом приступу вери, није циљ да индивидуално тежимо оригиналности, него да се што више упознамо са учењима садржаним у Светом Предању и Писму. Имамо обавезу да тако наслеђену веру предамо даље, следећим генерацијама. Овакав приступ захтева много труда и напора, коректно разумевање Светог Писма, али и живота саме Цркве. Зато Свети Аугустин у својој беседи на тему како тумачити Свето Писмо више говори о томе каква особа која изучава Свето Писмо треба да буде, него које интелектуалне способности треба да поседује:

 

1. Да воли Господа свим срцем својим, и одбаци сав понос
2. Да буде мотивисана да истражује вољу Божју кроз веру и понизност
3. Да има срце обузето побожношћу, прочишћеног ума, без страха
4. Да не тражи ниста друго доли заједницу са Христом
5. Да је гладна и жедна праведности
6. Да је милосрдна и пуна љубави

 

Са овако постављеним стандардима, нећемо имати проблема да прихватимо упуства и корекције у тумачењу Светог Писма, било Светих Отаца Цркве, било свештеника Цркве. И нећемо уобразити да смо способнији и паметнији у тумачењима Божјих речи него што су они.

Уколико Протестанти мисле да је овакав приступ арогантан или наиван, нека прво размисле о ароганцији и наивности протестантских научника који себе сматрају квалификованим да пониште или потпуно игноришу две хиљаде година Хришћанства у Православљу. Да ли поседовање титуле “доктора наука” значи да дотична особа има већи увид у Тајне Божје, него ли заједнички увид милиона верника, Светих Отаца и Мајки, оних који су верно служили Цркву – тело Божје, који су издржали страхоте мучениства и страдања за веру и Христа ? Да ли се Хришћанство састоји у студијама научника, или у крсту који свако носи да би на крају на њему био разапет ? Ароганција припада онима који уопсте ни не покушавају да науче шта Свето Предање значи и представља, одлуче да знају боље и да су они ти који су након 2000 година Хришћанства дошли да науче друге значењу Светог Писма.

 

 

Закључак

 

 

Свето Писмо је врхунац Светог Предања Божје Цркве, и његова висина и величина коју достиже може да се захвали тој огромној планини чији је врх. Скинуто са те планине – Светог Предања, чврста стена Светог Писма постаје глина коју онда свако може да обликује како му воља. Нема у томе никакве части уколико је Свето Писмо изврнуто и изопачено. То су свете Божје речи. Да бисмо разумели његову поруку, седимо на постоље које су саградили светитељи, они који су доказали да су “…творци ријечи, а не само слушачи…” (Јак. 1,22), и проверени кроз своја житија мученичка. Упознајмо оне који су познавали Апостоле, као што су Свети Игњатије Богоносац и Свети Поликарп, уколико имамо питања везана за тумачења Светог Писма. Упитајмо свештенике и не упадајмо у самодовољност.